Ž E L I M R E Ć I ! !
Dugo sam razmi
šljala
o tome šta bih želela reći u ovoj prvoj emisiji, što bi moglo biti jako
čudno jer sam ja po prirodi veoma pričljiva osoba. Konačno, odlučila
sam da želim da kažem nešto o nama, deci i mladima lečenim od raka. Ja
sam imala leukemiju.
Pre nego što sam se razbolela, nisam znala apsolutno ništa o karcinomu, ali tokom lečenja saznala sam mnogo toga, tako da mi je sada mnogo lakše da razumem. Od mog lečenja prošlo je 3 godine, ali i dalje imam kontrole, i moram da se čuvam od ozbiljnijih prehlada, povreda i sl. Imam dosta prijatelja koji su se takođe lečili, ili se još uvek leče od raka. Moj život se od tog perioda potpuno promenio. Sve je drugačije. Ja sam drugačija. Mislim da svi mi sazrevamo malo brže od naših vršnjaka, verovatno zato što smo se prerano suočili sa svim tim. Ali, ipak smo isti kao i oni. I to je ono što sam želela reći. Želim da drugi znaju da smo mi baš poput naših vršnjaka, sasvim normalni tinejdžeri. Period bolesti, bio je dug i težak za sve nas. Međutim gotovo je, i vreme je da krenemo dalje. Sposobni smo da idemo u školu, da se bavimo sportom, da osećamo, da razvijemo neki naš talenat, da izlazimo, pravimo žurke, uživamo…
Spremni da volimo, da budemo nečiji najbolji prijatelji, da imamo dečka ili devojku, da osvajamo diplome i medalje… Možda se baš ispred našeg imena jednog dana nađe ono mr. pr. dr., nikad se ne zna. Jer, to je poenta svega. Nismo drugačiji. Znam, predrasuda ponekad ima, upravo kod onih ljudi koji se po prvi put susreću sa osobama kojima se rak desio u životu. Sve im je to novo i strano, a ne žele da pokreću tu temu da ne bi povredili nekoga. Meni nije neprijatno da pričam o bolesti, nije mi problem. Ne želim da ćutim o tome, jer to se stvarno događa, i ponekad je lakše o tome popričati nego ćutati i držati u sebi. I ne, rak nije prelazan. Tako da je sasvim bezbedno provoditi vreme sa nama. Neki od nas morali su na amputaciju, morali su da žrtvuju deo sebe, ali su ipak hrabro nastavili dalje. Moram da kažem da smo svi mi jako pozitivni, i kada se sastavimo, napravimo jako dobro zezanje. Ipak, ako je potrebno da se pravimo ozbiljni, spremni smo i za to. Eto, toliko od mene. Samo sam to želela da znate, to da smo obični mladi ljudi, ali ipak možemo sve.
R E A K C I J E I O D N O S D R U G I H LJ U D I P R E M A N A M A I N A Š O J D I J A G N O Z I !
Kada sam lečenje završila, susretala sam se sa različitim ljudima, i prema tome sa različitim reakcijama. U okruženju u kojem sam bila, svi su znali da sam imala rak i zato su me štitili i nisu komentarisali moju ćelavost, barem ne preda mnom. Međutim, kada bismo, recimo otišli u kupovinu, u veće markete, ili šetali gradom, primećivala sam da me deca koju ne poznajem, gledaju podsmešljivo. Neki su mi se čak i otvoreno smejali u lice. Neki njihovi rodite
lji
bi me pogledali, i onda brzo skrenuli pogled posramljeni. Ne mogu da
kažem da mi nije smetalo. Bila sam povređena njihovim reakcijama, bila
sam besna jer ne razumeju. i ne pokušavaju da razumeju. Za njih sam bila
samo devojčica bez kose. Tešila sam se time da ne znaju o čemu se radi,
ne znaju šta sam preživela. Koga je uopšte briga za kosu? Bitno je da
sam ja izašla iz bolnice, bitno je da sam izlečena. Imala sam 12 godina,
i ovako sam razmišljala.
Kako je vreme od mog izlaska iz bolnice prolazilo, sve više sam ljudi upoznavala tako da su se zanimljive reakcije nastavljale. Odlučila sam da pri upoznavanju odmah kažem šta je i kako je, ko me prihvati-prihvatio me je. Doduše, nije to sad bilo „Zdravo ja sam Milica, imala sam leukemiju“. Ne. Postepeno kako sam se bolje upoznavala sa nekim, tako sam i to izlagala. I reakcije su nastavljale da budu neprijatne, jednim delom. Neki ljudi bi bili stvarno zaineresovani za celu priču, pa su tražili da im pričam još i još. Neki bi mi govorili da sam heroj i da mi svaka čast kada sam to preživela. Jedna žena ovog leta mi je rekla: „Ne brini, sve će to proći. Svi se od toga izleče, pa i ti ćeš.“ Objasnila sam joj da sam se već izlečila. Ovakve reakcije me potpuno ubijaju, ali sam ipak naučila da ne budem drska prema ljudima tešeći se time da ne znaju mnoge stvari o raku, onda bih samo prešla na drugu temu jer shvatam da sa nekima nema svrhe pričati o tome. Bilo je naravno i reakcija kao što su „Jel to prelazno?“ ili „Jel može to da se prenese ako pijem sok posle tebe, znaš ono, preko pljuvačke, a jel se tebi krv pretvara u vodu?“, ovakvim pitanjima sam se uvek smejala. Naravno, bilo je mnogo ljudi koji su znali o čemu pričam i koji su stvarno imali razumevanja za mene i moju dijagnozu.
Ž E L I M R E Ć I ! !
U
životu je najbitnije biti zdrav. Meni je prevensteno zdravlje na prvom
mestu. To sam shvatio kada sam bolovao od ove, vrlo teške bolesti. Kada
budem malo stariji, želim i ja da pomažem drugima koji se leče.
Druga stvar u životu, koja je meni jedna od važnijih, je poštenje. Malo je ljudi u svetu koji su pošteni, i velikog srca. Ljudi slični nama su od velikog značaja, jer oni ulivaju deci nadu da to lakše prevaziđu. Zdravlje i poštenje se ne može kupiti novcem, i to nisu samo reči. Deca koja su prevazišla ovu bolest treba da nastave život dalje.
Najbolji primer za to je Nik Vujičić koji je napisao knjigu „Život bez ograničenja“. Ta knjiga pomaže, kao i njegova predavanja širom svet. Takav sam i ja, na primer, ja vozim kola, bavim se sportom, obavljam sportske aktivnosti kao i ostali. Jedino što ne mogu kao svi ostali je to da ne mogu bez narodnjaka. Naravno slušam i ja ostale žanrove muzike, ali ova je nekako meni privlačna.
Ž E L I M R E Ć I ! !
Zdravo,
ja se zovem Miloš Radulović, biću na radiju dok mi noge to
dozvoljavaju. Sad ću da vam pročitam sastav koji sam bio primoran da
napišem iako ne znam šta pišem.
Nikad nisam znao da pišem sastave. Iako sam sad primoran, i baš me mrzi, ajd ipak ću nešto napisati.
Čak ni ne volim da pišem, prvenstveno zbog toga jer kad završim sastav, sam se sebi smejem šta sam sve izlupetao. Neki mi kažu da nemam pojma, jer ne čitam knjige, a ko još pa i čita?… Pa me moj ćaća ubeđuje da znam, i ne mogu ga ubetiti drugačije.
Ispričaću par viceva, čisto da se vidi da sam nešto napisao.
Evo prvi vic.
“Jedu Mujo i Fata škampe, Fata se isprska po haljini i kaže:
• Juuu, izgledam k’o svinja!
Mujo je pogleda i kaže:
• A još si se i isflekala!”
To je inače moj omiljeni vic..
Evo sad jedan masan vic:
“ – Slanina i čvarci….” -ahaha ko bre ovo smišlja …..
I još jedan:
“Stoji ženska u autu na semaforu i kraj nje staje Mujo sa svojim autom. Gledaju se oni međusobno, pa Mujo počne spuštati prozor. Devojka, sva srećna, počne i ona spuštati prozor misleći da će joj Mujo nešto reći… a Mujo će:
• Šta je, i ti prdnula? “
Š T A N E Ž E L I M D A V A M K A Ž E M…
Uf…
ima mnogo toga. Pošto sam u suštini stidljiva i ne volim svoje tajne da
delim sa drugima, tako ne želim ni sa vama. Nadam se da ćete razumeti,
jednostavno smatram da su to moje tajne, moje stvari koje ne zanimaju
druge.
Na primer, zašto bi vas zanimalo to što sam od sedmog razreda zaljubljena u jednog Milana iz 8-3? Vi ni ne znate Milana. Ali moram da vam kažem da je jako, jako lep. Visok je, zgodan, trenira košarku, ima plave oči i crnu kovrdžavu kosicu. Presladak je. I pametan je. Dobro, sad je već porastao pa mi nije lep kao što je bio u sedmom, ali bez obzira na to, i dalje sam zaljubljena u njega.
Inače, moje omiljene čarapice su roze sa zelenim smajlićima. Preslatke su. Imam deset parova takvih čarapica da bih mogla svaki dan da ih nosim. Ponekad i nokte bojim u te boje da bi se slagali sa njima. Kad vidim te moje čarapice, odmah mi se vrati osmeh na lice. Čak i ako je kišovit i hladan dan.
Ima još dosta toga što ne bih volela da znate. Ali, dobro, ima vremena, ispričaću vam.
K A K O N E Z N A M D A N A P I Š E M S A S T A V
Dobio
sam pre nedelju dana zadatak da napišem neki sastav za radio stanicu.
Kako je vreme prolazilo, mene su sve više i više opominjali da pišem, a
mene je mrzelo i nisam imao nešto vremena za sastav od škole i
vežbanja…XD.
Samo kada bih i ja znao koliko je meni poruka preko facebook-a poslato i preko telefona, koliko je to para samo na mene potrošeno, jer ja nisam znao da ga napišem. :p.
Tako da sam se nekoliko sati pre početka emisije “opametio”, i seo da pišem u pokušaju. Kad ono: “Šta napisati?”.
Počinjem da se nerviram i smejem sebi u isto vreme.
U tom trenutku me poterao stomak, pa brzo u WC…
I tako sam se setio jednog BISTROG dečka po imenu Miloš.
Zovem ja njega i pitam ga: “E, Miško, jel ti znaš šta ja treba da napišem?”
A on meni prosto kaže: “Pa piši šta hoćeš, nzm, piši dijalog između nas dvojice ili kako ti ne znaš da pišeš sastav” …XD
Ja brže bolje izlazim iz WC-a i sedam za kompjuter
, i počinjem da kuckam u moju tastaturu neku veliku glupost, koju će
neko posle čitati i reći da ja nisam normalan, kao i po običaju….XD.
Inače da rezimiram:
Poenta owog sastawa je: Najbolja inspiracija se dobija na WC šolji…XD.
O N O Š T O N E B I H R E K A O
Čovek
započinje učešće u svojoj igri života rođenjem i sam bira svoj put. Da
li će iz te igre izaći kao pobednik ili gubitnik, zavisi od njega samog.
Život je poput ruleta, nekad dobiješ, nekad izgubiš. Znate kako se ono kaže: „ Okreće se kolo sreće“. Nikada ne znate šta nosi dan, a šta nosi noć. Zato moramo biti spremni na dobre i na loše trenutke u životu. Kada sve ide lepo, kao u snu, puni smo samopouzdanja, sreće i gledamo samo napred. Međutim, kada naiđemo na neku prepreku, čvor koji ne možemo da odmrsimo, obično se zapitamo: „ Kako ću ja to“?, „ Ja to ne mogu“, „ Nisam dovoljno hrabar da se uhvatim u koštac sa problemom“. I onda situacija postaje još gora. Predajemo se bez borbe, bez pokušaja da se suprotstavimo problemu. Tu pravimo veliku grešku, potcenjujemo sebe, a bez vere u sebe i borbe, jednostavno nema uspeha. Kako se životinje u svom svetu međusobno bore za opstanak, tako se i mi u našem svetu borimo sa još opasnijim, okrutnijim i nemilosrdnijim „životinjama“, koje će nas zgaziti, bez ikakvog oklevanja, bez trunke sažaljenja, ukolikko im se ne suprotstavimo, ne pokažemo im zube. Nažalost, u takvom vemenu danas živimo, i to je realnost, i što se pre prilagodimo takvom stilu života, bolje ćemo proći.
Život ne čine planovi o sreći, već sve ono suprotno tome, sve ono što čoveku donosi bol, patnju i unosi nemir u njegov život. To je ono što čoveka tera da se bori i prevazilazi prepreke, i zato ono što ja nikad ne bih rekao je: „Predajem se, jer ja to ne mogu“!
Š T A Ž E L I M R E Ć I
“Ne
znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki
sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na
situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare… I kukaju… Sve mi je
dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se
zatvorim u svoju sobu…da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo
verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari… A ima ih.
Verujte.” Tako kaže, Miroslav Antić.
Ja uvek imam nešto da kažem, ali ponekad mi se čini da sam sve važno već rekla.
Kada bih sve sumirala i odvojila nešto što mislim da je važno za svakoga, a ne samo za mene to bi bilo sledeće:
Mislim da kako odrastamo uvek su nam u datom trenutku bitne različite stvari. Čak nam je i smisao života, ukoliko ga tražimo, promenjen u zavisnosti od doba i iskustva u kojem se nalazimo, nekad nam je bitno da živimo u trenutku, da sve probamo ne mislići na sutra, a nekad samo mislimo na ono što će biti sutra, želeći da što pre prođe ili dođe.
A ono što je univerzalno, što uvek ostaje je da dok živimo mi usavršavamo sebe korak po korak. I samim tim što smo mi danas ovde i to je rad na sebi!
Pomoći drugima i dozvoliti da neko pomogne vama je isto tako napredak, jer nas sve to čini ljudskijim, čovečnijim. ( Možda je ovo pravi razlog zašto sam se priključila ovom projektu).
I mislim da svet nije lep! Jer su ga takvim ljudi napravili, ali mi ga činimo lepim za nas, u našim očima. Samo treba to i da vidimo!
Pročitaću vam reči nekog umešnijeg od mene, H.L.Borhesa……
Mislim da je u ovom tekstu sadržana poenta življenja. I da se to shvati tek kad se uplašimo da nemamo više vremena, da ćemo umreti jer bolujemo od neizlečive bolesti ili da smo prestari za neke stvari. Ali nećemo i nismo. Samo je potrebno da verujemo u sebe i to će biti ispravna stvar! Ono što je još zanimljivo u vezi sa ovim tekstom jeste da sam na njega naišla baš u vreme kada sam ja imala kancer, i dala sam ga mojoj doktorki na Onkologiji koja me je tada lečila,ona se baš raznežila. I on je bitan iz još jednog razloga jer mi je poslužio kao uzor po kome sam kasnije napisala roman o raku. Ja sam tada bila dete, ali shvatila sam poentu, a nekad odrastemo i zaboravimo je. Zato je potrebno ponekad odrasle na to podsećati. Pa bih ja ovom prilikom želela to da učinim:
Tekst se zove Trenuci:
Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.
Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam 85 godina,
i znam
da umirem.
S V E Š T O Ž E L I M R E Ć I J E D A J E LJ U B A V N A J V A Ž N I J I P O K L O N
Sa
ljubavlju je sve lakše , ono što nam daje ljubav ne može ni sa čim da
se uporedi. Znamo u kakvom vremenu živimo, ali uvek postoji lepša strana
života i treba se njoj okrenuti i život će biti bolji i lakši.
Svaka normalna osoba želi i teži da ostvari srećan lični i uspešan poslovni život. Ali to treba da bude zasnovano na realnim i čvrstim osnovama. Živimo u vremenu kada nas ponesu priče o nečijem lepšem životu i popularisanju uspešnih manekenki i pevačica. A ustvari njihovi životi nisu ni slični brojkama njihove priče samo podižu tiraž tabloida i gledanost sličnih tv emisija.
Različite su nam brige , neko ne zna kako će rastegnuti skromnu platu, čime kupiti deci patike, a neko brine zbog dobrog posla koji mogu neki da im otmu pred nosem.
Da bi smo bili srećni potrebno je tako malo i tako mnogo, dovoljno je da budemo svi zajedno, cela porodica. U bogatim i u onima koje to nisu, najvažnija je ljubav .
Dobićemo ljubav ako je dajemo, a prava ljubav ne može da se kupi, zato je i najjeftinija i najskuplja stvar na svetu. Za nju nije potreban novac.
Ako smo nesrećni, ako smo u gubitku, bolesni, ako smo sve drugo samo ne srećni, sa ljubavlju će sve biti lakše.
Želim reći da je ljubav osnovni pokretač života. U ljubavi se stvaraju i rađaju deca, sa ljubavlju život postaje bogatiji u svakom pogledu. To je ono što ja želim reći.
Dugo sam razmi
šljala
o tome šta bih želela reći u ovoj prvoj emisiji, što bi moglo biti jako
čudno jer sam ja po prirodi veoma pričljiva osoba. Konačno, odlučila
sam da želim da kažem nešto o nama, deci i mladima lečenim od raka. Ja
sam imala leukemiju.Pre nego što sam se razbolela, nisam znala apsolutno ništa o karcinomu, ali tokom lečenja saznala sam mnogo toga, tako da mi je sada mnogo lakše da razumem. Od mog lečenja prošlo je 3 godine, ali i dalje imam kontrole, i moram da se čuvam od ozbiljnijih prehlada, povreda i sl. Imam dosta prijatelja koji su se takođe lečili, ili se još uvek leče od raka. Moj život se od tog perioda potpuno promenio. Sve je drugačije. Ja sam drugačija. Mislim da svi mi sazrevamo malo brže od naših vršnjaka, verovatno zato što smo se prerano suočili sa svim tim. Ali, ipak smo isti kao i oni. I to je ono što sam želela reći. Želim da drugi znaju da smo mi baš poput naših vršnjaka, sasvim normalni tinejdžeri. Period bolesti, bio je dug i težak za sve nas. Međutim gotovo je, i vreme je da krenemo dalje. Sposobni smo da idemo u školu, da se bavimo sportom, da osećamo, da razvijemo neki naš talenat, da izlazimo, pravimo žurke, uživamo…
Spremni da volimo, da budemo nečiji najbolji prijatelji, da imamo dečka ili devojku, da osvajamo diplome i medalje… Možda se baš ispred našeg imena jednog dana nađe ono mr. pr. dr., nikad se ne zna. Jer, to je poenta svega. Nismo drugačiji. Znam, predrasuda ponekad ima, upravo kod onih ljudi koji se po prvi put susreću sa osobama kojima se rak desio u životu. Sve im je to novo i strano, a ne žele da pokreću tu temu da ne bi povredili nekoga. Meni nije neprijatno da pričam o bolesti, nije mi problem. Ne želim da ćutim o tome, jer to se stvarno događa, i ponekad je lakše o tome popričati nego ćutati i držati u sebi. I ne, rak nije prelazan. Tako da je sasvim bezbedno provoditi vreme sa nama. Neki od nas morali su na amputaciju, morali su da žrtvuju deo sebe, ali su ipak hrabro nastavili dalje. Moram da kažem da smo svi mi jako pozitivni, i kada se sastavimo, napravimo jako dobro zezanje. Ipak, ako je potrebno da se pravimo ozbiljni, spremni smo i za to. Eto, toliko od mene. Samo sam to želela da znate, to da smo obični mladi ljudi, ali ipak možemo sve.
Milica Šimonović
R E A K C I J E I O D N O S D R U G I H LJ U D I P R E M A N A M A I N A Š O J D I J A G N O Z I !
Kada sam lečenje završila, susretala sam se sa različitim ljudima, i prema tome sa različitim reakcijama. U okruženju u kojem sam bila, svi su znali da sam imala rak i zato su me štitili i nisu komentarisali moju ćelavost, barem ne preda mnom. Međutim, kada bismo, recimo otišli u kupovinu, u veće markete, ili šetali gradom, primećivala sam da me deca koju ne poznajem, gledaju podsmešljivo. Neki su mi se čak i otvoreno smejali u lice. Neki njihovi rodite
lji
bi me pogledali, i onda brzo skrenuli pogled posramljeni. Ne mogu da
kažem da mi nije smetalo. Bila sam povređena njihovim reakcijama, bila
sam besna jer ne razumeju. i ne pokušavaju da razumeju. Za njih sam bila
samo devojčica bez kose. Tešila sam se time da ne znaju o čemu se radi,
ne znaju šta sam preživela. Koga je uopšte briga za kosu? Bitno je da
sam ja izašla iz bolnice, bitno je da sam izlečena. Imala sam 12 godina,
i ovako sam razmišljala.Kako je vreme od mog izlaska iz bolnice prolazilo, sve više sam ljudi upoznavala tako da su se zanimljive reakcije nastavljale. Odlučila sam da pri upoznavanju odmah kažem šta je i kako je, ko me prihvati-prihvatio me je. Doduše, nije to sad bilo „Zdravo ja sam Milica, imala sam leukemiju“. Ne. Postepeno kako sam se bolje upoznavala sa nekim, tako sam i to izlagala. I reakcije su nastavljale da budu neprijatne, jednim delom. Neki ljudi bi bili stvarno zaineresovani za celu priču, pa su tražili da im pričam još i još. Neki bi mi govorili da sam heroj i da mi svaka čast kada sam to preživela. Jedna žena ovog leta mi je rekla: „Ne brini, sve će to proći. Svi se od toga izleče, pa i ti ćeš.“ Objasnila sam joj da sam se već izlečila. Ovakve reakcije me potpuno ubijaju, ali sam ipak naučila da ne budem drska prema ljudima tešeći se time da ne znaju mnoge stvari o raku, onda bih samo prešla na drugu temu jer shvatam da sa nekima nema svrhe pričati o tome. Bilo je naravno i reakcija kao što su „Jel to prelazno?“ ili „Jel može to da se prenese ako pijem sok posle tebe, znaš ono, preko pljuvačke, a jel se tebi krv pretvara u vodu?“, ovakvim pitanjima sam se uvek smejala. Naravno, bilo je mnogo ljudi koji su znali o čemu pričam i koji su stvarno imali razumevanja za mene i moju dijagnozu.
Milica Šimonović
Ž E L I M R E Ć I ! !
U
životu je najbitnije biti zdrav. Meni je prevensteno zdravlje na prvom
mestu. To sam shvatio kada sam bolovao od ove, vrlo teške bolesti. Kada
budem malo stariji, želim i ja da pomažem drugima koji se leče.Druga stvar u životu, koja je meni jedna od važnijih, je poštenje. Malo je ljudi u svetu koji su pošteni, i velikog srca. Ljudi slični nama su od velikog značaja, jer oni ulivaju deci nadu da to lakše prevaziđu. Zdravlje i poštenje se ne može kupiti novcem, i to nisu samo reči. Deca koja su prevazišla ovu bolest treba da nastave život dalje.
Najbolji primer za to je Nik Vujičić koji je napisao knjigu „Život bez ograničenja“. Ta knjiga pomaže, kao i njegova predavanja širom svet. Takav sam i ja, na primer, ja vozim kola, bavim se sportom, obavljam sportske aktivnosti kao i ostali. Jedino što ne mogu kao svi ostali je to da ne mogu bez narodnjaka. Naravno slušam i ja ostale žanrove muzike, ali ova je nekako meni privlačna.
Dino Canović
Ž E L I M R E Ć I ! !
Zdravo,
ja se zovem Miloš Radulović, biću na radiju dok mi noge to
dozvoljavaju. Sad ću da vam pročitam sastav koji sam bio primoran da
napišem iako ne znam šta pišem.Nikad nisam znao da pišem sastave. Iako sam sad primoran, i baš me mrzi, ajd ipak ću nešto napisati.
Čak ni ne volim da pišem, prvenstveno zbog toga jer kad završim sastav, sam se sebi smejem šta sam sve izlupetao. Neki mi kažu da nemam pojma, jer ne čitam knjige, a ko još pa i čita?… Pa me moj ćaća ubeđuje da znam, i ne mogu ga ubetiti drugačije.
Ispričaću par viceva, čisto da se vidi da sam nešto napisao.
Evo prvi vic.
“Jedu Mujo i Fata škampe, Fata se isprska po haljini i kaže:
• Juuu, izgledam k’o svinja!
Mujo je pogleda i kaže:
• A još si se i isflekala!”
To je inače moj omiljeni vic..
Evo sad jedan masan vic:
“ – Slanina i čvarci….” -ahaha ko bre ovo smišlja …..
I još jedan:
“Stoji ženska u autu na semaforu i kraj nje staje Mujo sa svojim autom. Gledaju se oni međusobno, pa Mujo počne spuštati prozor. Devojka, sva srećna, počne i ona spuštati prozor misleći da će joj Mujo nešto reći… a Mujo će:
• Šta je, i ti prdnula? “
Miloš Radulović
Š T A N E Ž E L I M D A V A M K A Ž E M…
Uf…
ima mnogo toga. Pošto sam u suštini stidljiva i ne volim svoje tajne da
delim sa drugima, tako ne želim ni sa vama. Nadam se da ćete razumeti,
jednostavno smatram da su to moje tajne, moje stvari koje ne zanimaju
druge.Na primer, zašto bi vas zanimalo to što sam od sedmog razreda zaljubljena u jednog Milana iz 8-3? Vi ni ne znate Milana. Ali moram da vam kažem da je jako, jako lep. Visok je, zgodan, trenira košarku, ima plave oči i crnu kovrdžavu kosicu. Presladak je. I pametan je. Dobro, sad je već porastao pa mi nije lep kao što je bio u sedmom, ali bez obzira na to, i dalje sam zaljubljena u njega.
Inače, moje omiljene čarapice su roze sa zelenim smajlićima. Preslatke su. Imam deset parova takvih čarapica da bih mogla svaki dan da ih nosim. Ponekad i nokte bojim u te boje da bi se slagali sa njima. Kad vidim te moje čarapice, odmah mi se vrati osmeh na lice. Čak i ako je kišovit i hladan dan.
Ima još dosta toga što ne bih volela da znate. Ali, dobro, ima vremena, ispričaću vam.
Milkica Dimitrijević
K A K O N E Z N A M D A N A P I Š E M S A S T A V
Dobio
sam pre nedelju dana zadatak da napišem neki sastav za radio stanicu.
Kako je vreme prolazilo, mene su sve više i više opominjali da pišem, a
mene je mrzelo i nisam imao nešto vremena za sastav od škole i
vežbanja…XD.Samo kada bih i ja znao koliko je meni poruka preko facebook-a poslato i preko telefona, koliko je to para samo na mene potrošeno, jer ja nisam znao da ga napišem. :p.
Tako da sam se nekoliko sati pre početka emisije “opametio”, i seo da pišem u pokušaju. Kad ono: “Šta napisati?”.
Počinjem da se nerviram i smejem sebi u isto vreme.
U tom trenutku me poterao stomak, pa brzo u WC…
I tako sam se setio jednog BISTROG dečka po imenu Miloš.
Zovem ja njega i pitam ga: “E, Miško, jel ti znaš šta ja treba da napišem?”
A on meni prosto kaže: “Pa piši šta hoćeš, nzm, piši dijalog između nas dvojice ili kako ti ne znaš da pišeš sastav” …XD
Ja brže bolje izlazim iz WC-a i sedam za kompjuter
, i počinjem da kuckam u moju tastaturu neku veliku glupost, koju će
neko posle čitati i reći da ja nisam normalan, kao i po običaju….XD.Inače da rezimiram:
Poenta owog sastawa je: Najbolja inspiracija se dobija na WC šolji…XD.
Petar Živanović
O N O Š T O N E B I H R E K A O
Čovek
započinje učešće u svojoj igri života rođenjem i sam bira svoj put. Da
li će iz te igre izaći kao pobednik ili gubitnik, zavisi od njega samog.Život je poput ruleta, nekad dobiješ, nekad izgubiš. Znate kako se ono kaže: „ Okreće se kolo sreće“. Nikada ne znate šta nosi dan, a šta nosi noć. Zato moramo biti spremni na dobre i na loše trenutke u životu. Kada sve ide lepo, kao u snu, puni smo samopouzdanja, sreće i gledamo samo napred. Međutim, kada naiđemo na neku prepreku, čvor koji ne možemo da odmrsimo, obično se zapitamo: „ Kako ću ja to“?, „ Ja to ne mogu“, „ Nisam dovoljno hrabar da se uhvatim u koštac sa problemom“. I onda situacija postaje još gora. Predajemo se bez borbe, bez pokušaja da se suprotstavimo problemu. Tu pravimo veliku grešku, potcenjujemo sebe, a bez vere u sebe i borbe, jednostavno nema uspeha. Kako se životinje u svom svetu međusobno bore za opstanak, tako se i mi u našem svetu borimo sa još opasnijim, okrutnijim i nemilosrdnijim „životinjama“, koje će nas zgaziti, bez ikakvog oklevanja, bez trunke sažaljenja, ukolikko im se ne suprotstavimo, ne pokažemo im zube. Nažalost, u takvom vemenu danas živimo, i to je realnost, i što se pre prilagodimo takvom stilu života, bolje ćemo proći.
Život ne čine planovi o sreći, već sve ono suprotno tome, sve ono što čoveku donosi bol, patnju i unosi nemir u njegov život. To je ono što čoveka tera da se bori i prevazilazi prepreke, i zato ono što ja nikad ne bih rekao je: „Predajem se, jer ja to ne mogu“!
Nikola Paunović
Š T A Ž E L I M R E Ć I
“Ne
znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki
sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na
situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare… I kukaju… Sve mi je
dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se
zatvorim u svoju sobu…da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo
verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari… A ima ih.
Verujte.” Tako kaže, Miroslav Antić.Ja uvek imam nešto da kažem, ali ponekad mi se čini da sam sve važno već rekla.
Kada bih sve sumirala i odvojila nešto što mislim da je važno za svakoga, a ne samo za mene to bi bilo sledeće:
Mislim da kako odrastamo uvek su nam u datom trenutku bitne različite stvari. Čak nam je i smisao života, ukoliko ga tražimo, promenjen u zavisnosti od doba i iskustva u kojem se nalazimo, nekad nam je bitno da živimo u trenutku, da sve probamo ne mislići na sutra, a nekad samo mislimo na ono što će biti sutra, želeći da što pre prođe ili dođe.
A ono što je univerzalno, što uvek ostaje je da dok živimo mi usavršavamo sebe korak po korak. I samim tim što smo mi danas ovde i to je rad na sebi!
Pomoći drugima i dozvoliti da neko pomogne vama je isto tako napredak, jer nas sve to čini ljudskijim, čovečnijim. ( Možda je ovo pravi razlog zašto sam se priključila ovom projektu).
I mislim da svet nije lep! Jer su ga takvim ljudi napravili, ali mi ga činimo lepim za nas, u našim očima. Samo treba to i da vidimo!
Pročitaću vam reči nekog umešnijeg od mene, H.L.Borhesa……
Mislim da je u ovom tekstu sadržana poenta življenja. I da se to shvati tek kad se uplašimo da nemamo više vremena, da ćemo umreti jer bolujemo od neizlečive bolesti ili da smo prestari za neke stvari. Ali nećemo i nismo. Samo je potrebno da verujemo u sebe i to će biti ispravna stvar! Ono što je još zanimljivo u vezi sa ovim tekstom jeste da sam na njega naišla baš u vreme kada sam ja imala kancer, i dala sam ga mojoj doktorki na Onkologiji koja me je tada lečila,ona se baš raznežila. I on je bitan iz još jednog razloga jer mi je poslužio kao uzor po kome sam kasnije napisala roman o raku. Ja sam tada bila dete, ali shvatila sam poentu, a nekad odrastemo i zaboravimo je. Zato je potrebno ponekad odrasle na to podsećati. Pa bih ja ovom prilikom želela to da učinim:
Tekst se zove Trenuci:
Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.
Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam 85 godina,
i znam
da umirem.
Martina Malešev
S V E Š T O Ž E L I M R E Ć I J E D A J E LJ U B A V N A J V A Ž N I J I P O K L O N
Sa
ljubavlju je sve lakše , ono što nam daje ljubav ne može ni sa čim da
se uporedi. Znamo u kakvom vremenu živimo, ali uvek postoji lepša strana
života i treba se njoj okrenuti i život će biti bolji i lakši.Svaka normalna osoba želi i teži da ostvari srećan lični i uspešan poslovni život. Ali to treba da bude zasnovano na realnim i čvrstim osnovama. Živimo u vremenu kada nas ponesu priče o nečijem lepšem životu i popularisanju uspešnih manekenki i pevačica. A ustvari njihovi životi nisu ni slični brojkama njihove priče samo podižu tiraž tabloida i gledanost sličnih tv emisija.
Različite su nam brige , neko ne zna kako će rastegnuti skromnu platu, čime kupiti deci patike, a neko brine zbog dobrog posla koji mogu neki da im otmu pred nosem.
Da bi smo bili srećni potrebno je tako malo i tako mnogo, dovoljno je da budemo svi zajedno, cela porodica. U bogatim i u onima koje to nisu, najvažnija je ljubav .
Dobićemo ljubav ako je dajemo, a prava ljubav ne može da se kupi, zato je i najjeftinija i najskuplja stvar na svetu. Za nju nije potreban novac.
Ako smo nesrećni, ako smo u gubitku, bolesni, ako smo sve drugo samo ne srećni, sa ljubavlju će sve biti lakše.
Želim reći da je ljubav osnovni pokretač života. U ljubavi se stvaraju i rađaju deca, sa ljubavlju život postaje bogatiji u svakom pogledu. To je ono što ja želim reći.
Zorana Mitrović
Znači
topla reč, saosećanje, al i ne sažaljenje. Sažaljenje dolazi iz
neznanja, ličnih strahova, predrasuda. To roditeljima i porodici može
samo da ulije loše osećaje, slutnje i nemir. Taj strah kod drugih kada
saznaju od čega vaše dete boluje je najčešće veoma očigledan i
uznemirujući po vas.