Ovo pismo sam dobila prosle godine kada smo osnovali grupu za pomoc deci oboleloj od karcinoma i zelim da ga ponovo svi procitate...
Na samom pocetku imam samo jednu molbu: da procitate ovo moje pismo do
kraja.
Ono sto u njemu pise nije ni najmanje prijatno, rastuzice vas i imacete zelju da
prekinete citanje. Molim vas nemojte.
Kome god sam do sada pokusala da ispricam, ucutkivao me je i nje zeleo da slusa.
Ipak, ne mozemo vecno okretati glavu od tudje nevolje i nesrece, a sve zarad svog
“mira”. Zar nije nesreca bliznjeg zapravo i nasa nesreca? Na kraju ovog pisma
zamolicu vas za pomoc, koja nece biti materijalna. Zamolicu vas za malo vremena i
ljubavi, ili ako hocete za malu zrtvu. Toliko kao Pravoslavni, nadam se mozemo da
pruzimo.
Krajem marta, posdenjih nekoliko dana svoog boravka u Beograd (zivim u USA)
provela sam u Ortopedskoj bolnici na Banjici. Moj sin je morao proci razna
ispitivanja i operaciju dobrocudnog tumora. Slava Bogu! Medjutim, sticajem
okolnosti lezao je na odeljenju gde su oboleli od raka kostiju. Medju njima ima i
dece ili sasvim mladih mladica i devojaka… O njima vam pisem i ne mogu drugacije,
vec da krenem od pocetka:
Ponedeljak je : Marko (moj sin) i ja stizemo da bi on prosao razne analize i posle
idemo kuci i vracamo se u cetvrtak kad treba da ostane u bolnici. Meni je receno da
sacekam napolju. Posle nekih dva sata ipak provirim i sestra mi kaze da mogu da
udjem u sobu u kojoj je Marko i da je on vec pitao “Gde mi je mama?”
Udjem u dvokrevetnu sobu i vidim Marka kako sedi na prvom krevetu a na drugom,
do prozora sedi decak od 14-15 godina, bez kose… Prozborim par reci i uz izvinjenje
istrcim iz sobe da ne bih briznula u plac tu pred njima. Nikada do tada nisam videla
dete koje boluje od raka. Uvek je to nekako bilo “podaleko”, citalo se u novinama,
gledalo na televiziji ili u filmovima. Sada je takvo dete bilo predamnom i valjalo je
provesti sa njim nekoliko sati.
Pomolih se, udahnuh duboko i zarad decaka i zarad svog sina, koji ocito nije uzalud
pitao “Gde mi je mama?” posto je dva sata proveo u sobi sa ovim malisanom. Vratih
se u sobu. Milan, mu je ime. Ima predivne, plave oci, sada bez trepavica. Preplasen
je i uznemiren. Kako nece biti, svakog trenutka treba da ga pozovu na tesku i dugu
operaciju. Uklanjaju deo “pojedene” kosti i presadjuju kost sa kuka. Trese levom
nogom dok sedi da se cini citava se soba trese, ali ipak odgovara na moja bezlicna
pitanja. Preletim po sobi i sva beda i jad nase Srbije kao da se u nju sjatila: umesto
duseka, viri prljav, zgnjeceni sundjer, pocepana posteljina, zardjali nocni stocic i
neki medicinski instrument u uglu, oguljena farba sa kreveta…Sve to pojacava miris
tuge, straha i teskobe. Jad i beda i spolja i iznutra. Na Milanovom nocnom stocicu
nekoliko keksica i tri mala sokica. Nista vise. Na vecem stolu prastari mali televizor
sa improvizovanom antenom od zice. Ona tri keksica i sokica mi ne daju mira…
Moram brzo da mislim, nema panike jer, ovako ostavljena sama sa ova dva mlada
bica, osecam se odgovornom i pozvanom da nesto ucinim, da im olaksam preveliki
teret neizvesnosti i zadah preranih teskih muka i briga, da ne kazem zadah moguce
smrti.
Iazdjem ponovo i vratim se sa “Covece ne ljuti se”. Milan spremno prihvata poziv na
igru. Zacas raspakovasmo figure i kocku i krecemo da se nadmecemo i navijamo.
Udruzise se “muskarci” protiv mene a ja se ne dam i tako…ima i smeha i “durenja”
kao da sedimo negde na suncanoj plazi okruzeni sarenim suncokretima i veselim
kupacima. Kao da nema tri sokica i keksica na nocnom stociu i kao da Milan nece
svakog casa biti pozvan na operacioni sto gde ce mu se resiti sudbina noge a mozda
i zivota. Sila je Milan! Tog jutra daje najjacu lekciju iz zivota, ne samo Marku vec i
meni… Samo se noga i dalje nekontrolisano trese… Izmedju dve igre prica pomalo, a
ja ne smem nista da pitam: Iz Kraljeva je, u bolnici je jos od novembra. Bio je prvo
na onkologiji nekoliko meseci u sobi sa jos pedesetak dece. Neka su od rodjenja
tamo i prve reci progovorila i prohodala medju bolnickim zidovima.
Milanovi roditelji sada zive u Beogradu kod prijatelja, ne bi li bili uz njega. Mladi brat
je sa babom i dedom u Kraljevu. “Dobro ima i ova tri sokica i keksica”, mislim se
dok slusam… Na pitanje sta voli da jede ne odgovara sem “Ma nista”… Sestra ulazi i
kaze “Eh mozda te nece danas operisati zbog te kijavice.” Ne mogu da verujem, pa
dobro postedite ga tog “mozda” recite mu kad bude “sigurno”pa sta god da bude.
Mislim u sebi ali cutim. Neizvesnost…a noga se i dalje trese … vreme stoji, ja vise ne
znam o cemu da pricam. Pobedila sam u igri “Covece ne ljuti se”. namerno ga nisam
“pustila”. Milan je borac, Milan je sila , ne treba njemu sazaljenje. Milan drzi cas
danas mom sinu i meni!
Konacno, ulazi sestra i kaze samo jednosatvno “’ajdemo”. Ustajemo naglo sve troje
kao po komandi. Sestra je dovezla kolica. Nemam vremena da se priberem a on vec
odlazi. Ne mogu ga pustiti tek tako i nogama od olova, napravim korak-dva, zagrlim
ga poljubim, prekrstim i ne secam se vise sta sam mu rekla…ode…
Ode…
Marko i ja u nemom placu ostajemo sa pomesanim osecanjem olaksanja i uzasa,
straha i neverice. Cekamo da se probudimo! Budjenja nema, ulazi sestra sa
Milanovim stvarima koje nemarno slaze po krevetu. Sa nima izliva novu jezu i
zebnju i pitam se ponovo kad cu se probuditi. Lagano izranjam iz neverice kao
mamurna i Marko krece da prica sta mu je Milan sve ispricao u ona dva sata kad su
bili sami. Pravim strasnu gresku i molim ga da ucuti!
Ispravila sam je tek nekoliko dana kasnije. Ostavila sam ga samog sa tim bolom iz
svog egoizma i sebicluka. . Ovo mi je ispricao nekoliko dana kasnije: Milan je bez
ikakvog problema sve vreme pricao o svojoj bolesti kao da prica o nekom drugom.
Pocelo je tako sto je igrajuci fudbal odjednom oseto da “gubi” nogu i pao. Dobio je
jedan iz fizickog! Krenuo je na ispitivanja i vec u Kraljevu je znao sta mu je.
Mesecima je lezao na Institutu za onkologiju i na decijem odeljenju Ortopedske
bolnice na Baljici. Na onkologiji je video decu koja su tu godinama, neka cak i od
rodjenja.
Ima, kaze tamo jedan mali od tri godine, kome su sve vene na rukama i nogama
vec upropascene od terapija i vadjenja krvi. Sad ga bodu u stopala i glavu. On kad
vidi sestru da ulazi u sobu brzo navlaci kapu i carape da se zastiti jadan i ako ga
mimoidje tog puta, srecno tapse rucicama i smeje se…
Postedecu vas daljih prica i ponovicu samo jos jednom da Milan o svemu tome prica
kao da je gledao na filmu, pa i o tome kako neka deca iz sobe odu i nikad se vise ne
vrate... a nisu otisla kuci… Mili Boze, ovo dete i mnoga deca rastu okruzena
patnjama i smrcu ... i neka od njih ni ne znaju da postoji neki drugi zivot! Po prvi
put takva misao prolazi kroz moju svest. Gde sam ja to zivela sve ove godine?
Decije odeljenje na onkologiji, koje ja nisam videla, je obnovio neki Amerikanac
Edvard V. a medicinske aparate kupila italijanska vlada. Smejuci se Milan mi je
kasnije pricao :Jedan je decak rekao tom Edvardu – ti si nam ovo sve napravio kad
si bacao svasta na nas, nista nam od tebe ne treba… Decije odeljenje u ortopedskoj
bolnici na Banjici niko nije obnovio. Nemaju ono najosnovnije, a pocesto ni lekove.
Neka deca i ovde leze mesecima koji se ponekad sa prekidima produze u godine.
Pocesto leze nepokretni a mnogi na stomaku…Na zgnjecenim sundjerima i krvavim
carsavima. Cesto sami ...
Ne, ne trazim vam novcanu pomoc.. Trazim samo malo ljubavi i vremena da
odvojite.
Da zavrsim pricu o Milanu. Danas smo se culi. Lepo se oporavlja, vraca se za koji
dan na onkologiju i niko ne zna koliko ce tamo ostati. Posle operacije proveli smo
dosta vremena zajedno. Nije nikad nista okusio od onoga sto sam mu nosila i stalno
smo se “svadjali” oko toga. Odnela sam mu neke igrice koje moze da igra na
televizoru, ali malo se poigra pa se zasiti… Najvise je voleo da se igra “Igre znanja” i
“Na slovo na slovo”. Nista nije trazio, sve je odbijao, sve sto mu je bilo potrebno je
“ziva” rec, necije prisustvo i “ziva” igra i smeh.
Kako smo se samo smejali nas troje svih onih dana dok je Marko lezao u bolnici sa
Milanom. Bolje reci, kako je nas Milan zasmejavao! Dolazili su drugi bolesnici da
vide sta se to desava kod nas u sobi. Njih dvojicu su bolele rane pa su se smejali
nemo, samo siroko otvorivsi usta. Ne zna covek da li da place ili da se smeje na taj
prizor, ali kako su se oni sami sebi smejali to sam ja onda i za njih onako naglas…
Evo jedne Milanove sale: Samo da prvo objasnim : dakle Milan i Marko su operisali
nogu(e) i leze nepokretni, a Mileta (mladic od 27 godina ruku). U jednom momentu
zove Milan Marka da kao igraju fudbal i kaze”A Mileta ce da brani”.
Eto to je Milan! Sigurno ste pomislili na Milanove roditelje? Divni ljudi, mirni, topli,
dragi… Koliko li su prepatili i koliko ce tek. To se ne da opisati. Jednog dana pitam ja
Milana zna li da se moli uz brojanice koje nosi na ruci. Kaze da ne zna i odmah je
pristao da mu ih napisem, sto sam i uradila pomalo iznenadjena ali srecna. Dobro je
sto sam pokusala. Uz pristanak roditelja pomazala sam ga uljem Svetog Jovana
sangajskog. Ne zna se, u Srbiji mora jos uvek da se pita...
Dozvolite mi jos da vam kazem par reci o Daliboru i onda cu vam konacno reci, ako
vec niste pogodili sta je svrha ovog mog pisma: Dalibor je mladic od dvadesetak
godinica. Vidjala sam ga tih dana na hodniku kako seta na stakama,jedna noga sva
u zavojima. Divne crne duboke oci pune i prepune tuge. Gleda vas onim
preplasenim, toplim, ustreptalim ocima ranjene srne. Bezla sam od tog pogleda sve
vreme, ali uzalud. Prate me evo i preko okeana i na javi a i u nocnim morama.
Milanove ne uvek, ali Dalibor mi ne da mira ni u snu. Malo znam o njemu. Prvi put
sam mu usla u sobu noc pred Markov izlazak iz bolnice. Usla sam jer je to popodne
pricao sa Markom sa vrata dok sam se ja igrala sa Milanom. Rekao mu je da mu
sutra amputiraju nogu iz kuka, da je sva kost istrulila… Hteli su da ga operisu jos
pre nekoliko dana, ali su odustali jer mu je tog dana bio rodjendan!
Mili Boze Svemilostivi i Majko Bozija daj mi snage da udjem u sobu ovog mladica u
ovo sumorno beogradsko vece. U ovo vece dok u nekom drugom svetu koji se zivi
na ulicama, mladici njegovih godina trce za devojkama… a on to vise nikada
nece…bar ne na s v o j i m mladim nogama! Mladici njegovih godina sede u
kaficima, igraju po diskotekama, a Dalibor potpuno s a m provodi ovo vece pred…
Posla sam, vratila se… i tako nekoliko puta. Ne sme nista da jede pred operaciju i
nudjenje hrane bi mi bio slab izgovor. Setih se novina i podjoh sa par casopisa u
njegovu sobu. Osecala sam se blago receno glupavo: nosim casopise detetu koje
sutra ostaje bez noge.
Lezi odmah uz vrata. Na drugom krevetu lezi mladic od 17 –18 godina. Loknama
uokvireno, lice neznih prelepih crta. Lezi na ledjima i gleda u plafon. Na moje
“Dobro vece”, tiho otpozdravi. Treci krevet zauzima jedini starac na odeljenju, jedan
od retkih pokretnih. Spusta “Politiku” i tuzno otpozdravlja. Poznajemo se. I njemu
ce odseci nogu. Ali on samo tuzi nad tom mladoscu koja ga okruzuje, ide od sobe do
sobe i pita ih kako su, treba li im sto. Sad kad ja njemu postavljam isto pitanje
zahvaljuje se i kaze da mu nista ne treba.
Stojim nepomicno tu na sred sobe i plasim se ponestace mi reci, vrti mi se u glavi a
valja mi se sad okrenuti ka Daliboru. Casopisi mi vuku ruke na dole kao olovo.
Shvatam njihovu suvisnost i besmislenost u ovom vremenu i prostoru. Soba slabo
osvetljena, zuckasta svetlost cini je jos sumornijom. Na Daliborovom nocnom
stocicu mali tranzistor sa koji pusta neke skripave zvuke koji bi trebalo da lice na
muziku. U trenutku pritisla nas tisina koja, cini se traje vecnost. Srecem konacno
njegov pogled hrabro ga pitam pruzajuci casopise:”Hoces li?” Nadam se da ne
primecuje moju unezeverenost. Spremno pruza ruku i kaze”Dajte”! Preli me osecaj
olaksanja i kao da sam ispunila najtezi i najvazniji zadatak u zivotu pruzam mu da
izabere.
Uzeo je Dalibor te veceri “Ilustrovanu politiku” iz mojih ruku… to poslednje vece u
kome je jos imao svoju nogu. Izlazim lagano kao u celik okovana, prolazim pored
Markove i Milanove sobe i odlazim kao robot u mrak da se isplacem i zamolim
Gospoda i Majku Njegovu za milost. Majko Bozija spasi ga! Gospode Isuse Hriste
molitvama Svetog Jovana sangajskog izleci slugu svoja Dalibora! Sacuvaj mu barem
mladi zivot! Setih se oca Arsenija kako je jednom molio za zdravlje umiruceg deteta
skoro z a h t e v a j u c i da dete bude izleceno! Ko sam ja da zahtevam ista od
Gospoda i Majke Njegove? Ipak sam te veceri zahtevala! Oprosti Gospode!
Boze Mili, zar nije imao ko da drzi Dalibora za ruku veceras? Zar bi Milan isto tako
pred operaciju bio sam da Marko i ja slucajno (je li ista slucajno)nismo onog jutra
bili tamo?
Drzao se Milan sjajno svih onih dana. Jedino je malo "popustio" kad je Marko izlazio
iz bolnice. Nije rekao mnogo, samo je prosaputao "Eto sad cu opet biti sam!" Kamen
bi zaplakao!
Ako ste uspeli dovde da procitate evo saslusajte jos moju molbu vama: Znam da ne
mozemo pomoci svoj oboleloj deci. Jedva sam to Marku objasnila i umirila ga
objasnjavajuci da ako pomogne jednom, kao da je pomogao celom svetu…pa jedno
po jedno…
Dakle, za sada cu se zadrzati samo na Ortopedskoj bolnici na Banjici, Odeljenje za
kostane tumore u prizmelju! Dva su razloga za to: Prvo, tamo jos uvek leze ova
deca o kojoj vam pisem. Drugo, posto su tamo tako tesko bolesni i mnogima
zapravo nema jos mnogo zivota, dozvoljene su posete svim danima do kasno uvece.
Ono cega mnogi od nas, recimo Beogradjana, nismo svesni je da vecina bolesnika u
nasim bolnicama nije iz Beograda i da nema ko da ih redovno posecuje. Mnogima
niko ne dodje nedeljama…
Ima li ikoga medju vama ko bi mogao da posecuje ovu decu bar jednom nedeljno?
Ne morate im nista nositi ako nemate novaca, kazem vam nista njima ne treba do
topla rec, malo price, neke “zive” igre, malo smeha, pa polako ucenje molitvi, neka
ikonica, procitana prica i…ostavicu vama masti na volju. Ljubav ce vas nauciti, ona
ce vas ojacati, dati snagu, pokazati smisao.
Potpuno sam svesna tezine zadatka koji stavljam pred vas. Moja vam ispovest
svedoci koliko sam svesna. Bila sam potpuno iskrena sa vama i nisam ni pokusavala
da ista prikazem “lakim”.
Javite mi se ili javno ili privatno i vi iz Beograda i vi koji ste daleko ali znate nekoga
u Beogradu ko bi se prihvatio da obidje ovu decu i mlade ljude. Ja cu vam pomoci
da napravite prvi kontakt.
Razgovarajuci sa Milanom, Daliborom i Miletom, upoznacete i druge i ako nista bar
kad bi nekako mogli da budete uz te mladice i devojke dan pred operaciju, da n i k
a k o ne budu sami i gledaju nemo u plafon i tonu u mrak. Patnja im je sigurna., ali
zasto je bar malo ne olaksati?
Na samom pocetku imam samo jednu molbu: da procitate ovo moje pismo do
kraja.
Ono sto u njemu pise nije ni najmanje prijatno, rastuzice vas i imacete zelju da
prekinete citanje. Molim vas nemojte.
Kome god sam do sada pokusala da ispricam, ucutkivao me je i nje zeleo da slusa.
Ipak, ne mozemo vecno okretati glavu od tudje nevolje i nesrece, a sve zarad svog
“mira”. Zar nije nesreca bliznjeg zapravo i nasa nesreca? Na kraju ovog pisma
zamolicu vas za pomoc, koja nece biti materijalna. Zamolicu vas za malo vremena i
ljubavi, ili ako hocete za malu zrtvu. Toliko kao Pravoslavni, nadam se mozemo da
pruzimo.
Krajem marta, posdenjih nekoliko dana svoog boravka u Beograd (zivim u USA)
provela sam u Ortopedskoj bolnici na Banjici. Moj sin je morao proci razna
ispitivanja i operaciju dobrocudnog tumora. Slava Bogu! Medjutim, sticajem
okolnosti lezao je na odeljenju gde su oboleli od raka kostiju. Medju njima ima i
dece ili sasvim mladih mladica i devojaka… O njima vam pisem i ne mogu drugacije,
vec da krenem od pocetka:
Ponedeljak je : Marko (moj sin) i ja stizemo da bi on prosao razne analize i posle
idemo kuci i vracamo se u cetvrtak kad treba da ostane u bolnici. Meni je receno da
sacekam napolju. Posle nekih dva sata ipak provirim i sestra mi kaze da mogu da
udjem u sobu u kojoj je Marko i da je on vec pitao “Gde mi je mama?”
Udjem u dvokrevetnu sobu i vidim Marka kako sedi na prvom krevetu a na drugom,
do prozora sedi decak od 14-15 godina, bez kose… Prozborim par reci i uz izvinjenje
istrcim iz sobe da ne bih briznula u plac tu pred njima. Nikada do tada nisam videla
dete koje boluje od raka. Uvek je to nekako bilo “podaleko”, citalo se u novinama,
gledalo na televiziji ili u filmovima. Sada je takvo dete bilo predamnom i valjalo je
provesti sa njim nekoliko sati.
Pomolih se, udahnuh duboko i zarad decaka i zarad svog sina, koji ocito nije uzalud
pitao “Gde mi je mama?” posto je dva sata proveo u sobi sa ovim malisanom. Vratih
se u sobu. Milan, mu je ime. Ima predivne, plave oci, sada bez trepavica. Preplasen
je i uznemiren. Kako nece biti, svakog trenutka treba da ga pozovu na tesku i dugu
operaciju. Uklanjaju deo “pojedene” kosti i presadjuju kost sa kuka. Trese levom
nogom dok sedi da se cini citava se soba trese, ali ipak odgovara na moja bezlicna
pitanja. Preletim po sobi i sva beda i jad nase Srbije kao da se u nju sjatila: umesto
duseka, viri prljav, zgnjeceni sundjer, pocepana posteljina, zardjali nocni stocic i
neki medicinski instrument u uglu, oguljena farba sa kreveta…Sve to pojacava miris
tuge, straha i teskobe. Jad i beda i spolja i iznutra. Na Milanovom nocnom stocicu
nekoliko keksica i tri mala sokica. Nista vise. Na vecem stolu prastari mali televizor
sa improvizovanom antenom od zice. Ona tri keksica i sokica mi ne daju mira…
Moram brzo da mislim, nema panike jer, ovako ostavljena sama sa ova dva mlada
bica, osecam se odgovornom i pozvanom da nesto ucinim, da im olaksam preveliki
teret neizvesnosti i zadah preranih teskih muka i briga, da ne kazem zadah moguce
smrti.
Iazdjem ponovo i vratim se sa “Covece ne ljuti se”. Milan spremno prihvata poziv na
igru. Zacas raspakovasmo figure i kocku i krecemo da se nadmecemo i navijamo.
Udruzise se “muskarci” protiv mene a ja se ne dam i tako…ima i smeha i “durenja”
kao da sedimo negde na suncanoj plazi okruzeni sarenim suncokretima i veselim
kupacima. Kao da nema tri sokica i keksica na nocnom stociu i kao da Milan nece
svakog casa biti pozvan na operacioni sto gde ce mu se resiti sudbina noge a mozda
i zivota. Sila je Milan! Tog jutra daje najjacu lekciju iz zivota, ne samo Marku vec i
meni… Samo se noga i dalje nekontrolisano trese… Izmedju dve igre prica pomalo, a
ja ne smem nista da pitam: Iz Kraljeva je, u bolnici je jos od novembra. Bio je prvo
na onkologiji nekoliko meseci u sobi sa jos pedesetak dece. Neka su od rodjenja
tamo i prve reci progovorila i prohodala medju bolnickim zidovima.
Milanovi roditelji sada zive u Beogradu kod prijatelja, ne bi li bili uz njega. Mladi brat
je sa babom i dedom u Kraljevu. “Dobro ima i ova tri sokica i keksica”, mislim se
dok slusam… Na pitanje sta voli da jede ne odgovara sem “Ma nista”… Sestra ulazi i
kaze “Eh mozda te nece danas operisati zbog te kijavice.” Ne mogu da verujem, pa
dobro postedite ga tog “mozda” recite mu kad bude “sigurno”pa sta god da bude.
Mislim u sebi ali cutim. Neizvesnost…a noga se i dalje trese … vreme stoji, ja vise ne
znam o cemu da pricam. Pobedila sam u igri “Covece ne ljuti se”. namerno ga nisam
“pustila”. Milan je borac, Milan je sila , ne treba njemu sazaljenje. Milan drzi cas
danas mom sinu i meni!
Konacno, ulazi sestra i kaze samo jednosatvno “’ajdemo”. Ustajemo naglo sve troje
kao po komandi. Sestra je dovezla kolica. Nemam vremena da se priberem a on vec
odlazi. Ne mogu ga pustiti tek tako i nogama od olova, napravim korak-dva, zagrlim
ga poljubim, prekrstim i ne secam se vise sta sam mu rekla…ode…
Ode…
Marko i ja u nemom placu ostajemo sa pomesanim osecanjem olaksanja i uzasa,
straha i neverice. Cekamo da se probudimo! Budjenja nema, ulazi sestra sa
Milanovim stvarima koje nemarno slaze po krevetu. Sa nima izliva novu jezu i
zebnju i pitam se ponovo kad cu se probuditi. Lagano izranjam iz neverice kao
mamurna i Marko krece da prica sta mu je Milan sve ispricao u ona dva sata kad su
bili sami. Pravim strasnu gresku i molim ga da ucuti!
Ispravila sam je tek nekoliko dana kasnije. Ostavila sam ga samog sa tim bolom iz
svog egoizma i sebicluka. . Ovo mi je ispricao nekoliko dana kasnije: Milan je bez
ikakvog problema sve vreme pricao o svojoj bolesti kao da prica o nekom drugom.
Pocelo je tako sto je igrajuci fudbal odjednom oseto da “gubi” nogu i pao. Dobio je
jedan iz fizickog! Krenuo je na ispitivanja i vec u Kraljevu je znao sta mu je.
Mesecima je lezao na Institutu za onkologiju i na decijem odeljenju Ortopedske
bolnice na Baljici. Na onkologiji je video decu koja su tu godinama, neka cak i od
rodjenja.
Ima, kaze tamo jedan mali od tri godine, kome su sve vene na rukama i nogama
vec upropascene od terapija i vadjenja krvi. Sad ga bodu u stopala i glavu. On kad
vidi sestru da ulazi u sobu brzo navlaci kapu i carape da se zastiti jadan i ako ga
mimoidje tog puta, srecno tapse rucicama i smeje se…
Postedecu vas daljih prica i ponovicu samo jos jednom da Milan o svemu tome prica
kao da je gledao na filmu, pa i o tome kako neka deca iz sobe odu i nikad se vise ne
vrate... a nisu otisla kuci… Mili Boze, ovo dete i mnoga deca rastu okruzena
patnjama i smrcu ... i neka od njih ni ne znaju da postoji neki drugi zivot! Po prvi
put takva misao prolazi kroz moju svest. Gde sam ja to zivela sve ove godine?
Decije odeljenje na onkologiji, koje ja nisam videla, je obnovio neki Amerikanac
Edvard V. a medicinske aparate kupila italijanska vlada. Smejuci se Milan mi je
kasnije pricao :Jedan je decak rekao tom Edvardu – ti si nam ovo sve napravio kad
si bacao svasta na nas, nista nam od tebe ne treba… Decije odeljenje u ortopedskoj
bolnici na Banjici niko nije obnovio. Nemaju ono najosnovnije, a pocesto ni lekove.
Neka deca i ovde leze mesecima koji se ponekad sa prekidima produze u godine.
Pocesto leze nepokretni a mnogi na stomaku…Na zgnjecenim sundjerima i krvavim
carsavima. Cesto sami ...
Ne, ne trazim vam novcanu pomoc.. Trazim samo malo ljubavi i vremena da
odvojite.
Da zavrsim pricu o Milanu. Danas smo se culi. Lepo se oporavlja, vraca se za koji
dan na onkologiju i niko ne zna koliko ce tamo ostati. Posle operacije proveli smo
dosta vremena zajedno. Nije nikad nista okusio od onoga sto sam mu nosila i stalno
smo se “svadjali” oko toga. Odnela sam mu neke igrice koje moze da igra na
televizoru, ali malo se poigra pa se zasiti… Najvise je voleo da se igra “Igre znanja” i
“Na slovo na slovo”. Nista nije trazio, sve je odbijao, sve sto mu je bilo potrebno je
“ziva” rec, necije prisustvo i “ziva” igra i smeh.
Kako smo se samo smejali nas troje svih onih dana dok je Marko lezao u bolnici sa
Milanom. Bolje reci, kako je nas Milan zasmejavao! Dolazili su drugi bolesnici da
vide sta se to desava kod nas u sobi. Njih dvojicu su bolele rane pa su se smejali
nemo, samo siroko otvorivsi usta. Ne zna covek da li da place ili da se smeje na taj
prizor, ali kako su se oni sami sebi smejali to sam ja onda i za njih onako naglas…
Evo jedne Milanove sale: Samo da prvo objasnim : dakle Milan i Marko su operisali
nogu(e) i leze nepokretni, a Mileta (mladic od 27 godina ruku). U jednom momentu
zove Milan Marka da kao igraju fudbal i kaze”A Mileta ce da brani”.
Eto to je Milan! Sigurno ste pomislili na Milanove roditelje? Divni ljudi, mirni, topli,
dragi… Koliko li su prepatili i koliko ce tek. To se ne da opisati. Jednog dana pitam ja
Milana zna li da se moli uz brojanice koje nosi na ruci. Kaze da ne zna i odmah je
pristao da mu ih napisem, sto sam i uradila pomalo iznenadjena ali srecna. Dobro je
sto sam pokusala. Uz pristanak roditelja pomazala sam ga uljem Svetog Jovana
sangajskog. Ne zna se, u Srbiji mora jos uvek da se pita...
Dozvolite mi jos da vam kazem par reci o Daliboru i onda cu vam konacno reci, ako
vec niste pogodili sta je svrha ovog mog pisma: Dalibor je mladic od dvadesetak
godinica. Vidjala sam ga tih dana na hodniku kako seta na stakama,jedna noga sva
u zavojima. Divne crne duboke oci pune i prepune tuge. Gleda vas onim
preplasenim, toplim, ustreptalim ocima ranjene srne. Bezla sam od tog pogleda sve
vreme, ali uzalud. Prate me evo i preko okeana i na javi a i u nocnim morama.
Milanove ne uvek, ali Dalibor mi ne da mira ni u snu. Malo znam o njemu. Prvi put
sam mu usla u sobu noc pred Markov izlazak iz bolnice. Usla sam jer je to popodne
pricao sa Markom sa vrata dok sam se ja igrala sa Milanom. Rekao mu je da mu
sutra amputiraju nogu iz kuka, da je sva kost istrulila… Hteli su da ga operisu jos
pre nekoliko dana, ali su odustali jer mu je tog dana bio rodjendan!
Mili Boze Svemilostivi i Majko Bozija daj mi snage da udjem u sobu ovog mladica u
ovo sumorno beogradsko vece. U ovo vece dok u nekom drugom svetu koji se zivi
na ulicama, mladici njegovih godina trce za devojkama… a on to vise nikada
nece…bar ne na s v o j i m mladim nogama! Mladici njegovih godina sede u
kaficima, igraju po diskotekama, a Dalibor potpuno s a m provodi ovo vece pred…
Posla sam, vratila se… i tako nekoliko puta. Ne sme nista da jede pred operaciju i
nudjenje hrane bi mi bio slab izgovor. Setih se novina i podjoh sa par casopisa u
njegovu sobu. Osecala sam se blago receno glupavo: nosim casopise detetu koje
sutra ostaje bez noge.
Lezi odmah uz vrata. Na drugom krevetu lezi mladic od 17 –18 godina. Loknama
uokvireno, lice neznih prelepih crta. Lezi na ledjima i gleda u plafon. Na moje
“Dobro vece”, tiho otpozdravi. Treci krevet zauzima jedini starac na odeljenju, jedan
od retkih pokretnih. Spusta “Politiku” i tuzno otpozdravlja. Poznajemo se. I njemu
ce odseci nogu. Ali on samo tuzi nad tom mladoscu koja ga okruzuje, ide od sobe do
sobe i pita ih kako su, treba li im sto. Sad kad ja njemu postavljam isto pitanje
zahvaljuje se i kaze da mu nista ne treba.
Stojim nepomicno tu na sred sobe i plasim se ponestace mi reci, vrti mi se u glavi a
valja mi se sad okrenuti ka Daliboru. Casopisi mi vuku ruke na dole kao olovo.
Shvatam njihovu suvisnost i besmislenost u ovom vremenu i prostoru. Soba slabo
osvetljena, zuckasta svetlost cini je jos sumornijom. Na Daliborovom nocnom
stocicu mali tranzistor sa koji pusta neke skripave zvuke koji bi trebalo da lice na
muziku. U trenutku pritisla nas tisina koja, cini se traje vecnost. Srecem konacno
njegov pogled hrabro ga pitam pruzajuci casopise:”Hoces li?” Nadam se da ne
primecuje moju unezeverenost. Spremno pruza ruku i kaze”Dajte”! Preli me osecaj
olaksanja i kao da sam ispunila najtezi i najvazniji zadatak u zivotu pruzam mu da
izabere.
Uzeo je Dalibor te veceri “Ilustrovanu politiku” iz mojih ruku… to poslednje vece u
kome je jos imao svoju nogu. Izlazim lagano kao u celik okovana, prolazim pored
Markove i Milanove sobe i odlazim kao robot u mrak da se isplacem i zamolim
Gospoda i Majku Njegovu za milost. Majko Bozija spasi ga! Gospode Isuse Hriste
molitvama Svetog Jovana sangajskog izleci slugu svoja Dalibora! Sacuvaj mu barem
mladi zivot! Setih se oca Arsenija kako je jednom molio za zdravlje umiruceg deteta
skoro z a h t e v a j u c i da dete bude izleceno! Ko sam ja da zahtevam ista od
Gospoda i Majke Njegove? Ipak sam te veceri zahtevala! Oprosti Gospode!
Boze Mili, zar nije imao ko da drzi Dalibora za ruku veceras? Zar bi Milan isto tako
pred operaciju bio sam da Marko i ja slucajno (je li ista slucajno)nismo onog jutra
bili tamo?
Drzao se Milan sjajno svih onih dana. Jedino je malo "popustio" kad je Marko izlazio
iz bolnice. Nije rekao mnogo, samo je prosaputao "Eto sad cu opet biti sam!" Kamen
bi zaplakao!
Ako ste uspeli dovde da procitate evo saslusajte jos moju molbu vama: Znam da ne
mozemo pomoci svoj oboleloj deci. Jedva sam to Marku objasnila i umirila ga
objasnjavajuci da ako pomogne jednom, kao da je pomogao celom svetu…pa jedno
po jedno…
Dakle, za sada cu se zadrzati samo na Ortopedskoj bolnici na Banjici, Odeljenje za
kostane tumore u prizmelju! Dva su razloga za to: Prvo, tamo jos uvek leze ova
deca o kojoj vam pisem. Drugo, posto su tamo tako tesko bolesni i mnogima
zapravo nema jos mnogo zivota, dozvoljene su posete svim danima do kasno uvece.
Ono cega mnogi od nas, recimo Beogradjana, nismo svesni je da vecina bolesnika u
nasim bolnicama nije iz Beograda i da nema ko da ih redovno posecuje. Mnogima
niko ne dodje nedeljama…
Ima li ikoga medju vama ko bi mogao da posecuje ovu decu bar jednom nedeljno?
Ne morate im nista nositi ako nemate novaca, kazem vam nista njima ne treba do
topla rec, malo price, neke “zive” igre, malo smeha, pa polako ucenje molitvi, neka
ikonica, procitana prica i…ostavicu vama masti na volju. Ljubav ce vas nauciti, ona
ce vas ojacati, dati snagu, pokazati smisao.
Potpuno sam svesna tezine zadatka koji stavljam pred vas. Moja vam ispovest
svedoci koliko sam svesna. Bila sam potpuno iskrena sa vama i nisam ni pokusavala
da ista prikazem “lakim”.
Javite mi se ili javno ili privatno i vi iz Beograda i vi koji ste daleko ali znate nekoga
u Beogradu ko bi se prihvatio da obidje ovu decu i mlade ljude. Ja cu vam pomoci
da napravite prvi kontakt.
Razgovarajuci sa Milanom, Daliborom i Miletom, upoznacete i druge i ako nista bar
kad bi nekako mogli da budete uz te mladice i devojke dan pred operaciju, da n i k
a k o ne budu sami i gledaju nemo u plafon i tonu u mrak. Patnja im je sigurna., ali
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen